1. Šta je to ekologija, a sta zaštita životne  sredine za početak emisije.. Postoji li razlika pošto čujemo oba izraza

2. Koliki  je uticaj čoveka na prirodu?

3. Čovek u prirodi?

4. Istorijski aspekt razvoja ekološke misli

5. Šta nam ostaje, održivi razvoj? Kakva je suština ideje održivog razvoja

6. Ekološka svest, obrazovanje

1. Šta je to ekologija, a sta zaštita životne  sredine za početak emisije.. Postoji li razlika pošto čujemo oba izraza

          Ekologija je nauka o životnoj sredini. Termin ekologija prvi put je upotrebio nemački biolog Ernest Hekel 1866. godine. U široj javnosti se ovaj termin često koristi kao sinonim za pojam zaštite životne sredine, što nije ispravno jer je zaštita životne sredine samo jedna od oblasti kojima se bavi ekologija. Ekologija je nauka koja proučava međusobne odnose živih bića i životne sredine, ili tačnije - to je nauka koja izučava odnose živih bića prema sredini u kojoj žive, odnos sredine prema živim bićima i međusobni odnos živih bića u određenoj sredini. Ova nauka je utemeljena tek u 20. veku.

          Prvi put je reč ekologija pomenuo naučnik i biolog Ernest Hekel 1868. godine u svom delu "Prirodna istorija stvaranja". Ernest Hekel piše: "Pod ekologijom podrazumevamo zbir znanja koja se odnose na ekonomiku prirode: izučavanje sveukupnosti uzajamnog odnosa živog sveta sa sredinom koja ga okružuje, i to, kako organsko tako i neorgansko, a pre svega prijateljskih i neprijateljskih odnosa sa životinjama i rastinjem sa kojima direktno ili indirektno stupa u kontakt. Jednom rečju: ekologija je izučavanje svih složenih uzajamnih odnosa, koje Darvin naziva uslovima i bespoštednom borbom za opstanak."

          Pod zaštitom životne sredine podrazumeva se predviđanje svih negativnih odraza bilo kojom ljudskom akcijom, intervencijom, odnosno promenom u sredini u cilju sprečavanja uzroka degradacije, zagađivanja ili uništavanja životne sredine i prekomernog trošenja resursa i prostora. Takođe, pod tim imenom podrazumeva se  i preuzimanje niza mera      ( zakonskih , tehničkih, tehnoloških) koje  na najbolji način mogu da spreče uzroke ili da ublaže ili otklone posledice.

 

                                            2. Koliki  je uticaj čoveka na prirodu?

          U životnoj sredini čovekov uticaj je dominirajući, jer on svojim mnogobrojnim delatnostima obavlja velike i presudne promene.....

  

3. Čovek u prirodi?

           Čovek je neraskidivi deo prirode. Istovremeno je biološko  i društveno biće. On prirodu menja prilogođavajući je svojim potrebama, jer takva kakva je nije podešava svoj život prema njoj ili obrnuto, prilagođavajući prirodu sebi. Čovekova moć da čini promene i njegova apsolutna dominacija na planeti u odnosu na druga živa bića ostvarena je zahvaljujući njegovom razvijenom mozgu.  Čovek je jedino biće koje je u mogućnosti da predviđa i planira svoje aktivnosti. Razmišljenjem čovek je dolazio do sve većih saznanja,  kombinacija i izuma. Najznačajniji izumi, koji su značili prekretnicu  u životu čoveka bili su jezik, vatra i pismo. Oni su ubrzali čovekovu biološku evoluciju. Jezik mu je pomagao u komunikaciji sa drugim ljudima, za razmenu iskustava, informacija i znanja.

          Početak korišćenja vatre označio je velike promene i početak stvaranja prvih velikih civilizacija, jer je energija bila i ostala sredstvo i osnov za razvoj ljudskog društva.  Vatra je omogućila čoveku da obavlja razne delatnosti, da proizvodi, a time i menja prirodu. Krčenjem i paljenjem šuma dobijao je prostor za širenje naselja i poljoprivredu. Vtra je korišćena i za lov. Pomoću vatre krčene su šume i divljač izgonila na čistinu.

          Pronalazak i korišćenje pisma značio je za ljudski rod krupan korak u razvoju civilizacije. Na osnovu njega, svi izumi i iskustva mogli su da se prenose, kako prostorno, tako i vremenski.

          To znači, da  je razvoj mozga, uz fizičke mogućnosti kretanja, rada i korišćenja energije, odvojio čoveka od životinjskog sveta i omogućio mu civilizacijski uspon.

 

4. Istorijski aspekt razvoja ekološke misli

           U procesu razvoja ljudske civilizacije, promene u sredini su bile neminovne, pa je tako kao nužnost nastal i degradacija. Paralelno sa degradacijom, kroz istoriju se čine napori za bolju sredinu. Pračovek  je bio izložen degradiranoj sredini u onolikoj meri koliko je sredina bila izmenjena zbog prirodnih pojava i katastrofa njima izazvanih; poplava, oluja, zemljotresa, udara groma id. Po istorijskim etapama to bi bilo ovako:

            U starom veku:

·         najstariji do sada poznat Zakon o zaštiti prirode odnosio se na zaštitu šuma, a donet je još u starom Vavilonu u 18 veku pre naše ere.

·          Narod Inka je takođe imao  Zakone koji su zabranjivalo pristup na Guano ostrva svim licima  i to pod pretnjom smrtne kazne. Ova zabrana je važila za period kada se na ostrvima gnezde ptice. Tada se stvaralo pogodno đubrivo koje je korišćeno u poljoprivredi

·         U antičko doba razvojem zanata počinje degradacija rasturanjem otpada, bukom koju stvaraju kujundzije, kovači i primitivna prevozna sredstva

·         Javljaju se i propisi koji bi mogli da se smatraju prvim  normativima zaštite životne sredine. U starom  rimu bio je donet propis protiv buke koju stvara pucnjava bičem

·         Vitruvije veoma mnogo piše o tehničkoj opremi gradova, a posebno onoj koja se odnosi na održavanje higijene. Za njega je ona primarna prilikom izgradnje gradova i naselja. U svojoj knjizi daje neka upustva za izbor najpovoljnijih mesta za stanovanje. On smatra da močvarne predele treba izbegavati jer su nepovoljni po zdravlje stanovnika. Analizira sve prirodne uslove sredine, uključujući kvalitet  vode za piće, plovnost reka, biljni i životinjski fond.  On  vodi računa  o orjentaciji ulica i pravcu dominantnih vetrova.

 

          U srednjem veku u Vizantijskom carstvu je, takođe, dosta truda ulagano na održavanju urbane higijene.

·          U knjizi Traktat Julijana Askalonita  nalaze se predlozi o zoniranju grada: Duvači stakla i oni koji obrađuju gvožđe, koji  prave sekire, sprave i razna krupna oruđa, takođe vajari statua, ne smeju smeštati svoje radionice u gradovima, a ako moraju, onda je neophodno da rade u nenaseljenim i izdvojenim krajevima, jer inače postoji opasnost od vatre iz radionica, a štetne su i za zdravlje ljudi.

 

          Srednji vek je najmračniji deo ljudske istorije, pa se i o životnoj sredini nije mnogo vodilo računa.

·         U vreme  vladavine Edvarda I zabeležen je protest građana protiv uglja čijim sagorevanjem nastaje dim koji zagađuje vazduh, pa je izdat edikt protiv upotrebe uglja za loženje. Kazna za neposlušne bila je smrt i istorija beleži  i takve slučajeve.

 

          Srednjevekovni gradovi su bili izvor velikih zaraza, naročoto kuge, koja je uništavala veliki broj ljudskih života. Kuga je 1348. godine  odnela  je 25 miliona ljudi.

 

·         U Dubrovačkoj Republici uredbom iz 1436. veoma precizno se određuje  izgradn ja javne kanalizacij, septičkih jam, nužnik, nagiba ulica  radi boljeg ispiranja i sprečavanja raznošenja smeća.

·         Leonardo da Vinči jedan od najvećih umova , probleme saobraćajnica on rešava na savremen način, pa teretni saobraćaj odvaja poduličnim tunelom da be se smanjila buka, dok je promet pešaka i jahača ostavlja  gornji nivo.

 

          Novi vek. U 18 i 19 veku, razvoj tehnologije  i industrije, uz ogromno povećanje broja stanovnika, utiče na sve  veću zagađenost sredine u kojoj čovek živi.

          U to vreme, Engleska je bila zemlja koja se veoma brzo industrijski razvijala, pa je u njoj priraštaj u gradovima bio velik U centrima industrije i rudarstva stanovi  bez osnovnih higijenski uslova bila su prenatrpani. Zbog toga  su se zaraze brzo širile. Čitavi gradovi postali su nepodesni za život. Radna mesta u fabrikama i u rudnicima bila su opasna, bez potrebnih mera bezbednosti, a uz to  zagađena otrovnim i zagušljivim gasovima i nepodnošljivom bukom.

          U ovom razdoblju donose se nekoliko važnih zakona. U Švedskoj se 1734 godine donosi zakon o zaštiti voda. 1874. takođe u Švedskoj se usvaja zakon po kome svi gradovi moraju da imaju svoje planove širenja. To je prvi zakon zakve vrste u Evropi.

          Najveće promene zahvatile su nove kontinente. Osvajajući novu teritoriju, kao što je slučaj sa Američkim Zapadom, ljudi su težili da u kraćem  vremenskom roku obezbede sebi egzistenciju izgradnjom velikih infrastrukturnih objekata i naselja.. U periodu posle II Svetskog rata dolazi do velikih promena u životnoj sredini. Čovek je svojim izumima  i tehološkim mogućnostima menjao čitave predele, pomerao tokove reka, skidao planine, premošćivao obale, bušio tunele, isušivao vlažne prostore pa čak pravio i ostrva, jezera..

 

5. Šta nam ostaje, održivi razvoj? Kakva je suština ideje održivog razvoja

          Održivi razvoj jeste razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjice, a da ne dovodi u pitanje sposobnost budućih generacija da zadovolje vlastite potrebe.“

          Ovo je elegantna i lako razumljiva definicija koja pojam održivog razvoja objašnjava generalno, polazeći najpre od samog termina i ne ulazeći u podrobnija objašnjenja.

        Po jednom drugom određenju, održivi razvoj podrazumeva ravnotežu između potrošnje resursa i sposobnosti prirodnih sistema da zadovoljavaju potrebe budućih generacija.

          Jedna sveobuhvatna definicija održivog razvoja glasi: održivi razvoj predstavlja integralni ekonomski, tehnološki, socijalni i kulturni razvoj, usklađen sa potrebama zaštite i unapređenja životne sredine, koji omogućava sadašnjim i budućim generacijama zadovoljavanje njihovih potreba i poboljšanje kvaliteta života.

6. Ekološka svest, obrazovanje

          Sa promenama koje nastaju u prirodi kao posledica čovekovog „ prisvajanja prirode„  proizvodnjom, a koje se ispoljavaju i u narušavanju ekološke ravnoteže, nastaje i svest, kao značajna  komponenta ekološke kulture čijem razvoju treba težiti u savremenoj civilizaciji koja je u sve većoj meri planitarna. Ekološka svest nastaje kako  na osnovu empirijskog tako i na osnovu naučnog istraživanja. Ekološka svest ne vrši  samo kritiku ekološke situacije, ona pored saznanja  o uzrocima toga stanja poseduje i saznanje o potrebi zaštite prirode od daljeg narušavanja ekološke ravnoteže u njoj, kako bi se očuvao prirodniokvir života čoveka. U stvari ekološka svest je i nastala u teežnji da se nađe rešenje za ekološku krizu, kao krizu postojeće civilizacije, kako bi se očuvala priroda kao okvir života.

          Zato ekološka svet nije samo svet ograničenosti  prirode i svake moći u njoj i nad njom, već se zasniva i na saznanju da postojeći izvori energije i sadašnji životniuslovi čoveka mogu za duže vreme ili zauvek da se  promene ili nestanu.

           Ekološka svest nastaje i razvija se pod uticajem socijalnih snag i promena vrednosnih sistema.

         Ekološka znanja predstavljaju osnovni element ekološke svesti. U ta znanja spadaju svakako saznanje o ograničenosti prirode ( tj. njenih resursa)  i potrebi uspostavljanja dinamičke vrednosti između  prirodnih sistema i društvenih sistema koje stvaraju ljudi, o uzrocima koji dovode  do ekološke krize i njenom globalnom karakteru i po potrebi globalne strategije društvenog razvoja kao pretpostavci opstanka života.

          Ekološko obrazovanje – polazeći od značaja koje ima obrazovanje za zaštitu životne sredine za razvijanje  ekološke svesti ne samo kod  političara i stručnjaka, već i kod širokih narodnih masa, u mnogim državama ovo obrazovanje je postalo sastavni deo obrazovnih sadržaja od osnovnog do visokog obrazovanja.